Trendovi: Individualna odgovornost

Pri mojoj nedavnoj poseti Amsterdamu (mada je septembar već davno prošao, ali su (o)sećanja još uvek snažna), u razgovoru sa lokalcima nismo odoleli da ih ne upitamo: „Kako to da sloboda konzumiranja lakih druga ne ometa privredu Holandije?“, jer po našoj zamisli, svi Holanđani bi trebalo da budu non-stop uduvani i da dolaze takvi na posao... a Holandija bi trebalo da izgleda nešto kao raj na zemlji (sami odaberite sliku sa linka koja vam se sviđa, uglavnom imaju puno dima, i nasmejane ljude).

Pitanje, koje smo dobili umesto odgovora, bilo je dovoljno: „Pa, jel kod vas dolaze svi pijani na posao?“ (možda ne svi, ali deo svakako da J). Odgovor se svodi na vrlo jednostavnu stvar - postoji određena individualna odgovornost, čak i kada postoje određene slobode i izbori, koja tera čoveka da sledi određene norme (društveno prihvaćene norme ponašanja).

Kako je kapitalizam kod nas došao naglo (što se mene tiče, 25 godina – ceo moj život, je prilično sporo), našli smo se u jednom procepu u kom smo dobili slobode (kakve-takve) i prava na izbor, a ni za jedno nismo bili pripremljeni. Čini mi se da je jedna od najbitnijih veština kojom nismo ovladali, a koja nam je neophodna za savladavanje (preživljavanje!) demokratije, kapitalizma, tranzicije, privatizacije (zovite sistem kako vam je volja) upravo individualna odgovornost.

Moguće je da su nedostaci ovoga još pogubniji nego što se to na prvi pogled čini, jer i oni koji imaju osećaj individualne odgovornosti, zasnivaju ga na normama društva koje datiraju iz devedesetih, kada su poprilično erodirale. Kao posledica se javljaju korupcija, krađe, afere, kriminal, niska produktivnost, privreda bez inovacija i preduzetništva i dr.

Individualna odgovornost je unutrašnja sila u pojedincu, koja Amerikanca npr. tera da uplaćuje sebi penzijsko osiguranje (čak i kada mu je država dala tu slobodu da to ne čini), koja održava Holanđane u „neizmenjenoj svesti“ tokom radnog vremena, uprkos pravu da „izmene svest“, ali je to i sila koja pokreće nove trendove (ekologija i zaštita životne sredine), inovacije u privredi (električna vozila, GM hrana)...

Individualna odgovornost je samoodgovornost, shvatanje da, ako ti nešto ne učiniš za sebe, niko drugi neće doći da to učini umesto tebe (nikakva društvena ustanova, organizacija rada i slična udruženja koja postoje u socijalizmu).

Nažalost, mi smo iz jednog drugačijeg sistema, u kom je postojala odgovornost države (da nam plaća studije, da nam daje posao, da nam nalazi posao, sećate se i sistematskih lekarskih pregleda, masovnog snimanja pluća...), uskočili u drugi, gde postoji odgovornost pojedinca (za sebe, za porodicu, za društvo... treba sam sebi da nađeš posao, ili da se samozaposliš, a po mogućstvu i da zaposliš i druge u svojoj kompaniji), a da nam niko nije objasnio razliku i rekao šta sad treba da radimo. Tako smo se našli u procepu u kom se slabo snalazimo.

Šta treba da radim? Ima li neki kurs za to?

Jasno da kursa nema. Još. Ali ako ste se upitali šta je to što treba da promenite, da uradite da biste popravite situaciju i pomogli sebi da se snađete u novom okruženju - na dobrom ste putu. Jer, upravo to je individualna odgovornost!