Politika: O Oglavima, toleranciji i demokratiji

Ovih dana se po društvenim medijima moglo čuti puno ružnih reči na temu proteklih izbora.

Ljudi se ljute na druge ljude jer nisu glasali za njihov izbor.

Smatraju druge ljude ljude krivim (ovde možete dodati druge karakterne osobine i metafore po sopstvenom izboru).

Oni treba da se zapitaju da li su možda poput ostrašćenih ljudi koji deluju kao da imaju oglav na glavi?

Oglavi su umislili da postoji njihov izbor i pogrešan izbor. Uz to njihov izbor je onaj koji mora da pobedi, i za koji su svi morali da glasaju. Svi koji nisu glasali za taj izbor - pogrešili su (doatno su njih učinili gubitnicima). Uz to, drugi su krivi za svo zlo koje će nas zadesiti i nemaju pravu da komentarišu politiku (pogotovo ako nisu izašli, zaokružili neki broj). Pa da nećeš možda ti da mi oduzmeš moja prava i ukineš slobodu govora?

Iako smatraju da su predstavnici demokratske opcije (čini mi se da je njih najviše - valjda su oni najbrojniji i najviše su izgubili na ovim izborima), oni nisu nimalo otvoreni za drugačija mišljenja i da nemaju tolerancije prema drugim opredeljenjima. Oni ne prihvataju da interesi njihovog staleža nisu ujedno i interesi većine.

Uz to, Oglavi ne mogu da poveruju da njihove vođe i ideologije nisu idealne. Oni nisu spremni da prihvate da neko drugi, sa svog mesta vidi date ljude drugačije/negativno (recimo zbog dodatnih informacija kojima ima pristup).

Po Oglavima, ljudi su krivi što njihove stranke nisu dobile očekivani broj glasova.

A kako bi bilo da su partije krive što nisu imale dobar program, što ga nisu predstavile građanima, što nemaju dobre kadrove, što im kadrovi kradu, što su korumpirani, što nisu dobro vodili politiku u prethodnom periodu?

Zar ne mislite da je to naopako razmišljanje? Možda previše iz vašeg ugla i u vašu korist, a nikako iz šire perspektive i ugla društva, politike i demokratije?

Dakle, u demokratiji je svaki izbor jednako dobar. Svaki izbor na listiću je potpuno legalan (jer je dospeo tu u skladu sa našim Ustavom i zakonima). Svaki ima jednako pravo da bude izabran i da pobedi na izborima.

Niko nije pogrešio ako je glasao (ili nije glasao) u skladu sa svojim interesima, uverenjem, saznanjima... Hvala svima koji su učestvovali u izbornom procesu (ili nisu) u skladu sa svojom ličnim opredeljenjem. Hvala svima koji su izrazili svoje stavove i uverenja. Hvala svima koji nisu vređali svoje neistomišljenike. Vi ste jedini pobednici ovih izbora (iako stranke tvrde da su oni pobednici) -  ljudi širokih shvatanja i borci za demokratiju u ovoj zemlji. Hvala Vam još jednom.

Ustupam prostor

Priključujem se i ja akciji domaćih blogera.

Valjda ćemo pomoći da Srbija bude bolje mesto za nekog. 

Stop trgovini decom

Kampanja organizacije Astra -- Anti Trafficking Action

maliVEliki ljudi

Kampanja organizacije maliVEliki ljudi

Bolje da znaš

Kampanja projekta Podrška u borbi protiv HIV/AIDS-a

Ujedinjeni protiv droge

Kampanja Ujedinjeni protiv droge

Osobe u razvoju

Kampanja organizacije Dečje srce



Bitka za bebe

Kampanja Bitka za bebe

Trendovi: Da se prebrojimo

Mnogi su već pisali o broju korisnika različitih društvenih mreža. Tako smo saznali da u Srbiji na Twitteru ima 50,000 korisnika, dok su podaci o Facebooku promenljivi. Uglavnom se svi slažu da se broj Facebook korisnika lako može saznati sa Facebooka. I sam Facebook tako tvrdi. Čak su i neke ugledne agencije objavljivale ove podatke u formi svog PR-a.

  

Pa šta tu meni smeta?

Pa recimo da podaci koje nalazim zasigurno nisu tačni. Da li imam dokaz?

Naravno. Ako ukrstimo zvanične podatke o populaciji sa sajta Zavoda za statistiku sa podacima uvidećemo jasan problem: za neka godišta imamo "malo" više korisnika Facebooka nego stanovnika.

Pa kako to sad?

Razlozi za to su zasigurno brojni, evo nekih pretpostavki:

 - Nagradne igre sa lajkovanjem (koje su inače zabranjene po Facebooku, ali se kod nas naširoko koriste u svrhu promocije brendova), u kojima Facebook korisnici, da bi skupili više Like-ova, otvaraju što veći broj profila sa kojih lajkuju svoj rad/sliku/komentar u cilju osvajanja nagrada

- Igrice u kojima je neophodno da ti prijatelji pošalju nešto kako bi napredovao (FarmVille, CityVille, TopEleven...)

- Oba se svode na pravilo da jedan profil (zvanično i po pravilima Facebooka, = jedan korisnik) može učestvovati samo jednom u igri/promociji

- Sledeći razlog je što ljudi samo povremeno koriste naloge (npr. samo u školi) te zaborave šifre (tokom leta pa onda s jeseni otvore novi nalog jer im je to vrlo lako

- Mladi fejs koriste za “muvanje”, te da im njihovi dečko/devojka/bivši ne bi bili upućeni u sve što sada rade, otvraju novi profil prilikom započinjanja nove veze

- Za razne prevare, muljaže, pretnje, zatim su tu i krađa identiteta, potrebe za anonimnošću u nekim grupama, razvajanje poslovnog i privatnog života, razdvajanje naloga u kome su im prijatelji i roditelji, tetke i sl, od onog gde su im prijatelji samo drugari i sl. (jer korisnici ne znaju da koriste opcije privatnosti na Facebooku)

- Profile otvaraju i institucije, organizacije, kompanije jer ne umeju da otvore stranice/grupe (preneto je iz ranije društvenih mreža gde je sve imalo samo profil i gde nisu bile implementirane druge opcije)

    

I šta sad?

Ništa. Samo ne zaboravite: ne verujte slepo svim podacima koje vidite i pročitate, mućnite (svojom) glavom, preispitujte sve, sumnjajte i budite radoznali. Saznaćete da iza sveta koji vidite na prvi pogled postoji sasvim drugi, lepši, istinitiji i tačniji svet.

Trendovi: Pažnja!

Jedna domaća reklama me je podsetila na temu o kojoj već dugo hoću nešto da napišem...

Verovatno se sećate priče o Beneton reklami iz '90-tih u kojoj se Hrvat davi i doziva ljude da ga spasu, a onda Srbin vikne nešto sa obale, a Hrvat (kada shvati da bi ga Srbin spasao) odustane od želje da bude spasen... (ili obrnuto, ali svejedno...)

Da li to znači da Beneton promoviše rasnu netrpeljivost?

Nikako. Ideja je mnogo drugačija, da ne kažem suprotna. Ipak je moto Benetona "United Colors of Benetton", a prepoznatljivi visual je gomila slika lica ili ljudi različitih rasa, boja, starosti. Dakle, potpuno suprotno od onoga što se vidi u reklami.

Čemu onda anti-reklama?

Danas su ljudi preopetrećeni reklamnim porukama i teško im je privući pažnju. U tom smislu ostaje da se zapitate kako im privući pažnju ljudima koji dele iste ciljeve i iste ideale kao vaša kompanija?

Jedan od odgovora je prikazujući sasvim suprotne scene od očekivanih. Tako ćete sigurno zainteresovati prave ljude i obezbediti da im je pažnja usmerena na vašu poruku. Možete pogledati sve ideale koje promoviše Beneton, a koji su prikazani kroz fotografije u okviru reklamne kampanje The Fashionist (da i naziv kampanje je kontraverzan). Čovek koji stoji iza ovih i drugih kontraverznih reklama je Oliviero Toscani, kreator nejkontraverznijih reklama u istoriji.

Koliko koristi ovo donosi oglašivaču?

Pa odgovor je sigurno negde između "donosi samo negativne poene" i "svaki PR je pozitivan PR". Pravu cenu i efekte znaju samo oglašivači.

Svakako danas živomo u ekonomiji pažnje u kome su ljudi preopterećeni informacijama ("information overload"), a vaša pažnja je vaš lični resurs za koji se bore oglašivači, vaši prijatelji, ljudi koje pratite na Twitteru... i verujte, nije im/ nam lako...

Domaća proizvodnja

Iz istog razloga (privlačenje pažnje), brojni brendovi praktikuju nestandarne oblike oglašavanja (koliko ste puta videli da je stanica na Trgu Republike u Beogradu potpuno brendirana, umesto da ima samo par postera sa porukom). Takva rešenja privlače više pažnje nego standardni formati oglašavanja.

Izvinjenje

Ukoliko ste dospeli na ovaj blog preko mog naloga na Twitteru ili Facebooku, izvinjavam se zbog uvrede (mada, ako ste stigli do ovog dela teksta i niste shvatili poentu, možda ne bi trebalo da se izvinjavam :) ). Ali tako funkcioniše privlačenje pažnje: prikažeš poruku koja je relevantna za ciljnu grupu, ali sa obrnutim značenjem. Ja mogu da se kladim da će ovaj moj tekst biti čitaniji od prethodnih. Sme li neko da se kladi u suprotno?

Trendovi: Napred - Nazad

Pročitao sam danas vest o strategiji Južne Koreje da do 2015. izbaci knjige iz škole i uvede tablete. Zanimljivo, je li?

Bilo bi "samo zanimljivo" da nisam naišao na komentare na vest sledeće sadržine: "Zar treba da jednu civilizacijsku tekovinu - knjigu, zamenimo takvim stvarima??? To meni vise nije knjiga i nikad biti nece. Mogu da zamislim dete koje uci da pise i da cita uz te tablete. Uzas!!!"

Užas ili ne?

Odmah mi se pojavila slika u glavi gde neko za vreme Gutemberga kaže: "Zar treba da jednu civilizacijsku tekovinu - usmenu reč, punu emocija, koja se prenosi oči u oči, i koja je interaktivna (možeš da prekineš onoga ko priča ako nešto nisi razumeo i zatražiš detalje ili objašnjenja) zameniti nečim tako hladnim i bezličnim kao što su identične kopije škrabotina na papirima. Uzas!!!!"

Uz obe priče dodao bih i onu о zameni ploča CD-ovima (isti argumenti, uglavnom emotivni: bezlično, bez duše/šumova, previše čisto)

Dakle, tableti su civilizacijska tekovina, kao i knjiga, ploča ili CD (s tim da su knjiga, ploča i CD prevaziđeni, o tome više u tekstu Ja ne čitam knjige, ja imam Internet).

Evo nekoliko argumenata koji govore u koristi tableta:

1. Ekologija

Ekologija je danas veoma važna.

Upotreba tableta umesto knjiga znači da nema nepotrebnog štampanja knjiga (koje niko neće da kupi, udžbenika koji zastarevaju, habaju se i sl.). Šta više, nema uopšte seče šuma (samo plastika :) ).

Verujem (nisam uspeo da iskopam podatak) da je potrebna električna energija za štampanje knjige veća od potrebne za čitanje iste na tabletu. Za pisanje je definitivno potrebna ista.

Znači više šuma i kiseonika, manje zagađenja u vazduhu, manje efekta staklene bašte, emisije CO2...

2. Pismenost

Kao što je štamparska mašina učinila pisanu reč dostupnijom većem broju ljudi (čitaj jeftinijom), isto to radi i tablet. Na Amazonu možete videti da su knjige za Kindle mnogo jeftinije od štampanih vezija. A da ne govorim o tome koliko treba vremena i novca da vam pošalju knjigu iz inostranstva (kad se samo setim koliko je moj Kotler putovao i na kraju i koštao...)

Mislim da Južnokorejska Vlada ima ovo na umu kao prvu stavku - smanjenje troškova u obrazovanju, to čini obrazovanje dostupnijim većem broju ljudi.

Znači da imamo za posledicu veću pismenost, i dostupnost novih podataka, metoda, otkrića.... ali i stručna znanja koja se brže razmenjuju (zamislite samo moguće efekte na medicinu: pronalazak leka za rak ili sidu)

3. Druge promene

Postoje i neke promene koje ovo povlači sa sobom kao što su suštinske promene značenja termina "da učimo zajedno" i sl. I ko zna šta sve još dobro može da se izrodi iz ovoga, a da mi sada ni ne možemo da pretpostavimo?

I dok mi tako u Srbiji  navlačimo ulevo i udesno, napred i nazad i kao mućkamo glavama, gledano sa strane jasno je da se vrtimo u krug i tapkamo u mestu. 

Trendovi: Facebook stranice brendova

I dalje mi je teško da pišem o temama vezanim za moj posao, ali ipak ne mogu da odolim. Današnja tema su Facebook stranice brendova.

Sada vlada pomama brendova za Facebook stranicama, tako da sada na Facebooku možete videti stranice koje promovišu sve, od uložaka do wc šolja pojedinih proizvođača.

Zašto?

Pa pretpostavljam da je neko s vrha organizacije, na nekom belosvetskom seminaru (na)čuo kako je Facebook cool (trandy) i kako je to budućnost i kako ljudi tamo provede vreme umesto ispred TV-a, te naredio marketingu se pozabavi time. Marketing je opet čuo da im je tamo ciljna grupa (urbani ljudi, viših primanja, mladi, kojima su brendovi bitni) pa izdvojio budžet za ovaj komunikacioni kanal ili jednostavno dodelio posao „održavanja stranice“ nekoj osobi „koja se razume u Facebook“ (što znači da ima nalog jedno par godina) i eto nama još jedne besmislene stranice.

I koji je rezultat?

Divlje stranice koje se bave samo zabavom ili određenim problemima:

-          Kraj fejsa 15.3.2011. Pogledajte zašto!

-          Na kurcu te nosam

-          Zbog da jedeš govna

imaju daleko više fanova od prosečnog brenda (sa izuzetkom ne oficijalnih stranica velikih brendova koji su popularni u celom regionu poput Plazme)

Čast izuzecima, ali stranice brendova uopšte nisu zabavne.

Mislim da marketing brenda ne razume srž marketinga. Valjda su previše usuškani unutar svojih korporativnih zidina gde se sve vrti samo oko njihovih brendova, pa ne razumeju da ako nude samo infromacije o promocijama tu neće dolaziti i ostajati ljudi. Tako je! Eureka! Srž marketinga su ljudi - potencijalni potrošači, njihova interesovanja, navike i sklonosti, a ne proizvod.

Srž su ljudi (ili u našem slučaju fanovi brendova koji se opet mogu posmatrati kao potrošači) koje treba prvo privući, a onda i zadržati putem sadržaja (bilo da je on zabavan, ili da nudi neke nagrade ili neki drugi vid interakcije sa fanovima koje je zanimljiv samim fanovima, a ne marketing menadžerima).

Drugo je nerazumevanje samog kanala, zbog čega ga tretiraju isto kao i bilo koji drugi medij (dakle, slanje informacija o promocijama), bez ikakve interakcije sa fanovima.

A kako bi trebalo?

Iskopati ono što je zanimljivo ciljnoj grupi, a vezano za brend i imidž brenda, povezati ta 2 i osmisliti interakciju.

Naravno postoje i dobro vođene stranice kao što su stranica Kit Kat Remake koji je isprva nudio nagradne konkurse, a sada zanimljiv sadržaj za vašu pauzu ili Vip Mobile sa organizovanjem povremenih dodela nagrada za svoje korisnike.

Dakle, dobre stranice imaju svoje moderatore koji se bave sadržajem (ljudima kojima je taj sadžaj interesantan), a ne samo nekog „ko se razume u Facebook“ da postavi par obaveštenja nedeljno (nažalost o tome „šta su ljudi iz marketinga radili na brendu u toj nedelji“). Pored ovoga, dobre firme mogu imati i strategiju za socialne mreže, ali o tome nekom drugom prilikom.

Ako Vam je ovaj tekst bio od koristi, možda biste želeli da pročitate i Trendovi: Kršenje pravila - tekst o nagradnim igrama kao vrsti animacije fanova na Facebook stranicama.


Koja je po vama najbolja domaća Facebook stranica nekog brenda?

Trendovi: Promašena tema

Za oko mi je zapao jedan trend u oglašavanju, koji bismo generalno mogli nazvati „promašena tema“. Ona se manifestuje na različite načine, ali izdvojio bih sledeće:

- Deluje kao da je reklama za jednu vrstu proizvoda, ali na kraju saznate da je za drugu: tu spadaju sve porno reklame poput Supa C ili Kinder Bueno, ali i ozbiljnije poput Raskamatite se (raskomotite se?) ili rekalma za IDEA koja je reklama za jednu Tursku seriju, reklama za prašak za veš koja je reklama za magazine o poznatima. Naravno, ne računam tu pogrešno shvaćene poruke iz reklama poput one „jedna strana konditorska kompanija tvrdi da kocka njihove čokolade ima teleportacijske moći“ kakve bivaju objavljene na Njuzu
- Deluje kao da je reklama namenjena jednoj ciljnoj grupi, a ustvari je za drugu: recimo u reklame za proizvode za tinejdžere i roditelje često stavljaju bake (iako one skoro nikada nisu kupci tih proizvoda), i to uvek u sporednoj ulozi, i tako da izazivaju (pod)smeh. Primera ima koliko hoćete: Chipsy, Pipi i Gudi, Lion,...  Naravno, ovde ne računam reklame koje imaju baku kao simbol, metaforu. Zloupotrebu dece u neću ni da pominjem.
- Neretko, kanali komunikacije nisu prilagođeni ciljnoj grupi koja bi trebala da kupi proizvod. Čak ćete na stranim kablovskim kanalima, na kojima se emituje samo strani program sa titlovima, naći kampanje za proizvode namenjene deci koja još uvek ne umeju da čitaju. Mislite da se prašak za veš ne reklamira na sportskim kanalima? Varate se.
Pored ovih, postoje i druge kategorije koje bi se mogle podvesti pod „promašenu temu“.
Zašto se to dešava?

Moje mišljenje je da se vrši prevelik pritisak na agencije da budu „kreativne“. Kako agencije nisu sposobne da beskonačno izmišljaju nove stvari, one pribegavaju ovakvoj „zameni teza“ u kojoj je standardno rešenje za jednu situaciju primenjeno na potpuno drugoj situaciji (na kojoj deluje kao novo i sveže, drugačije).
Kao rezultat celog ovog procesa javljaju se iste ili slične kampanje za različite kategorije proizvoda, ciljne grupe i sl... (Kad bih ovde stavio neki jasan primer, tekst bi bio savršen, ali evo nečeg što je pri ruci: 1, 2, 3, 4, 5) Sa aspekta posmatrača (potencijalnog korisnika) ovo uvodi, ono što se u tehnici naziva „šum“ ili „spam“, ali bi se u nekim ekstremnim slučajevima moglo protumačiti i kao prevarno oglašavanje. Šum utiče na to da smo još više pretrpani oglasnim porukama koje nam skreću pažnju, a koje uopšte nisu namenjene nama (jer  proizvodi koji se oglašavaju tim porukama nisu namenjeni nama).

Šta je rešenje?

Iskreno, ne vidim ni jedno. Ovakve reklame i dalje važe za „kreativne“ i osvajaju mnoga priznanja i nagrade. U takvom, komercijalizovanom svetu, ima malo mesta za ovakvu logiku.

Trendovi: Ja ne čitam knjige, ja imam Internet

Gledao sam danas emisiju na RTS-u, nisam siguran kako se zove, ali to je onaj politički talk show sa 3 tačkice u bojama zastave i popularnom voditeljkom. (Slobodno se zaprepastite što ne znam naziv ove popularne emisije i ime poznate voditeljke!)

Tema emisije je (čini mi se) bilo obrazovanje (ili Kosovo). Jedan od gostiju je rekao nešto kao „Imao sam tu čast da često razgovaram sa mladim ljudima iz Engleske, i oni, čak i dobri đaci, kažu »Ja ne čitam knjige, ja koristim Internet« i to kažu bez imalo srama“.

Verujem da bi se većina (pogotovo starijih) oštro usprotivila ovakvim stavovima. 

Ali ja ne mislim tako, jer:

1. Mozak (pamćenje i memorija) su nepouzdani

Kao što se može zaključiti iz mog posta o korišćenu mobilnog telefona, ja jesam pristalica (Ajnšajnovog) stava da ne treba pamtiti ono što se može naći na drugom mestu. Zbog ovakvog stava često imam problema na poslu, naročito zbog toga što sam u svakodnevnom kontaktu sa klijentima (ništa ne znam da vam kažem uživo na sastanku; a preko telefona umem uz zadršku, ali samo ako sedim ispred kompjutera. Ako nisam pri kompjuteru, ja sam tabula rasa). Ali kritike (nadređenih) na svoj račun usled ovoga stoički podnosim, jer (nažalost) znam šta je alternativa. Naime, moje iskustvo me je naučilo da je ljudski mozak (pa makar bio i moj) vrlo nepouzdana „naprava“, te sam zbog toga imao problema u prošlosti. Ovi problemi su bili mnogo mučniji (od tabula rasa problema) i uz mnogo bolnije posledice.

2. Kapacitet memorije je ograničen

Svakako da postoji određeni limit po pitanju količine podataka koji se mogu uskladištiti u mozgu (pa makar to bilo i između 1 i 10 TB). Ako uz to uzmete u obzir da se obrazovanje u poslednjih 100 godina proširivalo ne samo na nova polja (nano fizika), već i po dubini (na početku 20. veka smatralo se da atom jeste osnovna i nedeljiva jedinica materije... danas imamo ne samno protone, neutrone, elektrone, već i subatomske čestice, a uz to i kvantnu teoriju, teoriju struna i sl...).

Postoje i zvanična istraživanja koja potvrđuju neverovatan rast količine informacija koju dobijamo. Ona kažu da je prosečan čovek u 17. veku za vreme svog životnog veka primio manje informacija nego što se danas nalazi u samo jednom izdanju nedeljnika New York Times (Infromation Overload, prva rečenica u dokumentu).

Zbog toga verujem da u prosečan mozak ne može stati prevelika (u obrazovnom sistemu definisana kao „neophodna“) količina informacija. Takođe verujem da nove, interaktivne tehnologije pomažu u tome da mozak prihvati mnogo više informacija usled većeg angažovanja uče(s)nika u procesu učenja.

3. Veštine su važnije od znanja

Isto tako verujem da je bitnije razvijati inteligenciju, ali i veštine. Pre svega se odnosi na veštine pronalaženja informacija koje zamenjuju ogromne količine informacija. Nekad (u moje doba) su profesori govorili da je važnije da znamo da nađemo gde se nešto nalazi (u kojoj knjizi) i da to možemo da razumemo, nego da to znamo napamet. Mislim da je danas Google promenio situaciju u smislu da više ne treba da pamtite ni „indeks knjiga“ već je neophodno samo da imate „veštinu konstruisanja upita za pretraživače“. (Meni to veoma pomaže... tako sam pronašao sliku za tekst o Individualnoj odgovornosti, ali i linkove za prethodnu tačku... ubr, upit je izgledao ovako: „average person in 19th century likely to data as in newspaper human data information“, potreban rezultat sam dobio iz prve, na šta sam veoma ponosan). Ako vam kažem da znam, kada me probudite u sred noći, da vam kažem koje je godine otkrivena Amerika, da li će to značiti da sam obrazovan ili da posedujem nekakva znanja? Naravno da ne. Ako Vam kažem da uz kompjuter za 10 sec mogu da saznam taj podatak (zajedno sa detaljima iz Kolumbove biografije) da li će vam to više značiti? Koga od ove dvojice biste pre zaposlisli u svojoj firmi?

4. Informacije imaju kratak životni vek

U današnje vreme turbulentnih promena (svi seminarski radovi su mi počinjali ovom, omiljenom mi rečenicom) informacije se brzo menjaju (postaju netačne, zastarele, neupotrebljive). Ovo naročito važi za IT i srodna polja gde znanje koje ste stekli na fakultetu ne možete da primenjujete ni ako se odmah po diplomiranju zaposlite.

I kao šlag na tortu:

- Did you know? 2.0

- Did you know? 3.0 (ako vam nije dovoljno interesantno, gledajte samo ovaj video od 0:48)

- Did you know? 4.0

Dakle, razumem decu koja ne čitaju knjige (naročito ako razvijaju veštine za nalaženje podataka, koje se stiču iskustvom). I ne mogu ih osuđivati zbog toga što sam ja u svoj mozak smestio gomilu (sada već netačnih i beskorisnih) podataka, između ostalog i relaciju da je znanje = knjiga, ali i da knjiga ne izgleda ovako.
 

Trendovi: Telekom

Iako je ova tema već neko vreme aktuelna, čulo se mnogo mišljenja koja su u sukobu sa idejom Vlade da proda Telekom.

Ja ću se (kao poznati ”kontraš”) ovog puta opredeliti da branim stav Vlade.

Mislim da je Vlada u pravu kada kaže da:

- Država Srbija (čitaj Vlada Republike Srbije) nije sposobna da upravlja Telekomom, zbog mnogo političkih faktora (čitaj stranaka na vlasti) koji smeštaju svoje ljude na rukovodeće pozicije u Telekomu, umesto da Telekomom upravljaju stručnjaci. I Vlada je svesna (pohvalno) da se ovo ne može promeniti (ovo nije za pohvalu, ali da možemo da promenimo Telekom bi bio isto što i Telenor – uspešno javno preduzeće).

- Takođe, naš budžet nema dovoljno para za potrebna ulaganja u modernizaciju (ni u Srbiji, a komoli u okolnim zemljama u kojima Telekom poseduje licence).

Vi ćete naravno izvaditi iz džepa onu priču o “najuspešnijem domaćem preduzeću” i visokom profitu iskazanom u finansijskim izveštajima.

Da li ste se Vi ikada zapitali kako jedna telekomunikaciona kompanija na tržištu na kome “ljudi nemaju para” ostvaruje tako visok profit (kada sve druge telekomunikacije usled krize beleže padove)?

(Pritom ste svesni da u Telekomu, kao u svakom državnom preduzeću, ima „viška zaposlenih” čiji je jedini posao da dolaze u firmu svakog radnog dana, i koji odvlače mnogo novca bez generisanja ikakvog priliva).

Ja verujem da se istina krije u sledećem:

- Telekom ostvaruje visok profit na osnovu višegodišnjeg monopolističkog položaja, kada je sakupio mnogo korisnika koji nisu imali mogućnost izbora (ovo se odnosi pogotovo na fiksnu telefoniju). Sada se vreme promenilo. Većini ljudi nije potreban fiksni telefon – imaju dovoljno besplatnih minuta u nacionalnom saobraćaju na mobilnom telefonu.

- Telekom ima veliki profit jer ne ulaže u neophodnu modernizaciju opreme i nove tehnologije/usluge. Mislite da to nije istina: pogledajte dokle se stiglo sa digitalizacijama centrala fiksne telefonije (da ne pričam o PCM uređajima i dvojnicima). Pogledajte Internet protoke i cene (uporedite to sa nekom normalnom zemljom, npr Rumunijom! Da, da, Ruminijom. Mislite da smo slični Rumuniji? U Rumuniji je cena za 30Mbps flat - 750 dinara mesečno (sa PDV-om). A koliku brzinu Vi u Srbiji možete da kupite za 750 dinara? Nema ništa za te pare? A koliko košta 30Mbps? Nema ni te brzine? Jeli? A da nije zato što je naš Telekom loše preduzeće, koje propada?).

Da rezimiramo:

Sredstva koja je potrebno ulagati na godišnjem nivou u nove tehnologije u telekomunikacionoj kompaniji veličine Telekoma daleko prevazilaze njegov godišnji profit. To znači, da ako želimo da se Telekom uskoro ne propadne (da ga ne pojede konkurencija za 5-10 godina) treba da uložimo mnogo para. Iz budžeta (da, da... naših para... para poreskih obveznika, ko će drugi da ulaže u propalu državnu firmu, koju vode političari... sigurno je da neće Dojče Telekom ili Telekom Austrija – uostalom zbog toga oni ne bi kupili samo deo vlasništva u Telekomu  (niko ne želi da kupi manje od 51%)... jer još samo fali da im pored svih zakonskih zavrzlama u Srbiji iz Vlade šalju ljude sa „preporukama“ za neko radno mesto).

Na osnovu toga što ne prati nove tehnologije i ne ulaže potrebne pare u modernizaciju (koja je veoma skupa u ovoj oblasti) Telekom ostvaruje veliki profit. Ali to je posledica prethodnog monopolističkog položaja. U uslovima konkurencije Telekom ne može da posluje sa ovakvom organizacijom i strukturom kapitala. Konkurencija ga polako prestiže u domenu dodatnih usluga (na Telenoru mobilni flat Internet košta 290 din mesečno sa PDV-om, a verujem da MTS neće skoro moći da ponudi uslugu sličnog kvaliteta po toj ceni.) Ne mogu ni da zamislim kako će izgledati fiksna telefonija kada Telenor počne da posluje i u ovoj kategoriji, za koju je otkupio licencu.

Mislim da je Telekomu hitno potrebno ulaganje koje će ga učiniti konkurentnim i održati na tržištu. Kako država Srbija nema para za to, po staroj izreci „muko moja pređi na drugoga“ treba se što pre osloboditi balasta zvanog Telekom. Ako mene pitate, ja bih ga prodao za jedan dinar.

Trendovi: Dragi čitaoci bloga, ja sam mrtav!

Juče me je na Twitteru dočekala neprijatna poruka od, omiljene mi, Lady Gage:

Verujem da ste već čuli za ovu akciju u vezi sa HIV/ADIS-o. Ukoliko niste preporučujem Vam da prvo pročitate tekst o ovoj akciji objavljen u magazinu Story, pa tek onda ovaj tekst. U svakom slučaju, ova akcija je poslužila samo kao inspiracija za ovaj tekst.

Ono što mene trenutno brine su moguće zloupotrebe ovakvih akcija. Pri tom ne mislim na zloupotrebe humanitarnih fondova, kao što je slučaj Katarine Rebrače, koje se mogu sankcionisati, i od kojih se možemo zaštiti, već jedne drugačije u kojoj mladi mogu početi da imitiraju svoje idole, jer to što njihovi idoli rade prilično kul.

Naravno da me ne brine to što bi mladi pokušali na ovaj način da prikupe sredstva za pomoć nekoj marginalnoj grupi. Brine me mogućnost da iskoriste ovu šemu radi sticanja lične materijalne koristi.

Zamislite telegram tipa:

MAMA TATA - JA SAM MRTAV DO DALJNJEG STOP AKO ŽELITE PONOVO DA PRIČATE SAMNOM POŠALJITE 2000 DINARA STOP

koje šalju studenti svojim roditeljima (možda će pre to biti SMS nego telegram, ali telegram mi se činio odgovarajućim, pošto je tradicionalni kanal za obaveštavanje o smrtnom ishodu).

Ali ima i goreg. Već mogu da naslutim kako stotine korporacija istražuju mogućnost da iskoriste ovu ideju radi povećanja profita. Pitate se kako? Pa evo kako (samo nemojte posle da kažete da sam im ja dao ideju):

Zamislite igrate FarmVille (farmu na Facebooku, za neupućene: nema mnogo veze sa Farmom na Pinku, ako se izuzmu ovce koje su u glavnoj ulozi u obe) i odjednom vam u igrici stiže poruka da je vaš komšija (vlasnik komšijske farme), inače vaš dragi prijatelj sa Facebooka – NA SAMRTI! I da, ako želite da nastavi da živi, obrađuje svoju farmu, šalje vam ovce i pomaže vam na vašim poljima - treba da uplatite 10 folara (Facebook valuta)! Ako se uz to stavi i vremensko ograničenje od samo nekoliko minuta da delujete ili da zauvek izgubite prijatelja (koji se može naljutiti što niste hteli da mu spasete život dajući 0.01$, i tako prestane da vam bude prijatelj), ne sumnjam da će većina onih koji to mogu i uplatiti novac.

Ne igrate farmu, pa mislite da ste bezbedni... Razmislite o ovome: isto to Vam može učiniti Vaš omiljeni telefonski operater (blokirajući Vam određene brojeve, bar dok ne kupite dopunu „Dizanje prijatelja iz mrtvih“)!

Ja mislim da bi ovo moglo biti prilično isplativo po pomenute korporacije. Da li Vi mislite da ne bi uspelo?

Dragi čitaoci bloga, ja sam od sada, pa nadalje - mrtav. Ako želite da ja ponovo budem živ i pišem postove na ovom blogu, uplatite 50 din na moj račun. Ili bar napišite neki komentar.